Još kao klinac, tek prohodao, zavoleo sam dobar zvuk, festivale. Sećam se, u drugoj polovini šezdesetih, "mojih" prvih festivala zabavne muzike, Splita, Opatije, Zagrebfesta, Vašeg šlagera sezone, Beogradskog proleća i naravno, izbora za Pesmu Evrovizije. Ovaj potonji tek nedavno prođe, a pažnju mi opet zaokupiralo, Beogradsko proleće. Biće ono posebno, eto, navrši se i taj "zlatni" jubilej, 50 godina od prvog Proleća, vršnjaci smo. Zašto, posebno ? Zbog jubileja osim ostalog, jer podsetićemo se svih onih nezaboravnih refrena i interpretatora čija imena nisu izbledela bez obzira da li su pojedini, uglavnom svi koji će se u ponedeljak, 23. maja 2011. pojaviti na sceni, tradicionalno-Doma sindikata, imali kraću ili dužu pauzu u svojoj karijeri, sem jednog imena. Zbog tog imena se i dodatno (rado priznajem, najviše) radujem i zato će, ubeđen sam ne samo meni, baš ovo Proleće biti posebno. Tereza Kesovija.

      Da, to je to ime. Kada je posle više od dvadeset godina pauze nastupanja u Srbiji ponovo doživela, zimus, u januaru, trijumfe posle spektakularnih koncerata i to u samo dva dana u ovdašnjim najvećim gradovima - hronološki, najpre u Novom Sadu, pa odmah sutradan u Beogradu, znao sam da sam u pravu. Sve te godine. Terezu prateći dvostruko, i kao novinar i kao poštovalac najkvalitetnije muzike, radovao sam se njenim festivalskim uspesima i pobedama a jednako tome i koncertima. Kada je o Beogradu reč, obično su, svake godine, bili održavani na istom mestu, u Domu sindikata. Sada, posle januarskih koncerata u Sava Centru i na Spens-u, početkom maja, dogodio se i Sombor. Kao treći grad Terezinog kambeka u Srbiju, ove godine. I upravo u mom rodnom gradu, pale su sve maske. Raspoložena i mlada kao i uvek, ali se nekim posebnim čudesnim žarom, publici u Somboru je ostavila trajno sećanje i sama poželela da uskoro ponovo priredi muzički randevu u gradu zelenila, među fijakerima starim kojim ćemo provozati divu, pa opet zasesti zajedno u neku od čuvenih ravangradskih kafana. Sombor je inače odabrala, ponosno podsećam, baš kao početak svoje nove, ovogodišnje prolećne turneje, odnosno sezone koncerata. Posle Sombora, sutradan (slično kao dakle, zimus Novi Sad-Beograd) odmah se desila i Subotica ...

      A posle najnovijeg poljupca sa svojim brojnim vernim poštovaocima koji u ravangradske centre kulture na severu Bačke dođoše sa svih strana, iz bivše Juge kao i evropskih metropola (London, Beč..), upravo ti isti poštovaoci su zatrpali organizatore jubilarnog Beogradskog proleća mailovima i brojnim pozivima da pozovu i Terezu na veče podsećanja muzike nezaborava. Više do stotinu mailova stiglo je u jednom danu i u istom dahu, domaćini festivala, na čelu sa doajenom Vojkanom Borisavljevićem, su nakon uspostavljanja kontakta sa umetnicom, u već objavljeni spisak izvođača, dodali Terezu. I to, kao gosta iznenađenja. Na radost Terezinih navijača a i publike koja je pratila sva naša proleća, poput naslovnog pobedničkog hita iz 1978. koji i dalje traje.. Šta reći. Muzika pobeđuje. Zato i dadoh naslov ovom, mom prvom tekstu ovde, gotovo identičan simbolično i naslovu bloga, a Tereza je tako, bez obzira što festival ovoga puta neće imati takmičarski karakter, zabeležila još jednu pobedu. Skupa sa svojom publikom. Što je jednako važno, to je i trijumf dobre volje i lepote ponovnog susreta. Trijumf ljubavi koju ona sada već više od pola veka donosi svojom pojavom i pesmom. A to je najvažnije. Čuće se ponovo, "Moja poslednja i prva ljubavi" i "Sva su moja proleća u meni", kao i tih godina kada su iste melodije ponele najviše glasova posetilaca festivala. Beogradsko proleće, može opet da počne i zasja. Jer zaista, sva su naša proleća u nama... 

Siniša Stričević